Био сам велики

falling over in the fall

Био сам велики
и било је грозно,
да ме неко видео
не би ме ни позно.

Порасли ми бркови
и велика брада,
подочњаци велики
од силнога рада.

Огрубело лице,
велике ми руке,
стисли ме проблеми,
стисле тешке муке.

Ма, било је ту
и неког ужитка,
видео сам чуда Гаудија,
возио сам новог Аудија.

Био сам чак и у Паризу,
да видим чувену Монализу.

Ал` кад дођем кући,
сачека ме дрека , али
она дрека што родитеље чека.

Ухвати ме немоћ, облије ме зној,
Вичем:“ Доста! Стани! Немој више! Јој…!!!

Скочим из кревета,
то је био сан,
напољу већ увелико
освануо дан.

И кажем у себи:
О, хвала ти Боже,
што сам још увек власник
ове дечије коже.

Никада нећу да порастем
и изгледам тако
озбиљно и грубо,
да ме уместо Љупке,
зову чика Љубо,
да ме неки клинци
изводе из такта,
као жртву само
њима знаног пакта.

Остаћу дете, тако је најбоље,
јер кад си дете
нема озбиљнобоље.

И рећи ћу оном моме брату,
да више не секирамо
маму и тату,
јер био сам велики
и страшно је било,
да бих сада тату
узео на крило.

Био сам велики
и било је грозно
да ме неко видео
не би ме ни позно.

(Још једна песма која није објављена, али је заштићена CIP- ом)

 

Advertisements

Нова песма

decaБаш ме занима, ко ће бити први
док жири спава и дрема,
ми се знојимо, трудимо,
дајемо све од себе,
док нас полако убија трема.

Једни се деру,
па у ритму утишавају тон,
једни акценте отерају, па вену,
а неки умисле да су слон.

Неки главом клате, буље се,
свађају, у ритму њишући се песму прате;
неки су милоглагољиви,
а неки просто неодољиви.

Једни пишу: „Драга бако …“,
други говоре: „Неће то моћи више овако!“,
трећи се радују срећи што су већи:
„Кад сам ја био велики … и све тако“.

Жири се каткад тргне,
не спава увек најтврђим сном,
некад са одушевљењем посматрају нас,
а некад доживе нервни слом.

А како и неће, кад по стоти пут слушају
док се звезде у мору пенушају,
како је Кађа спасио Нађу,
и Ерићева јага изазвала свађу.

И док ми од Микине Дрхтаве песме дрхтимо,
и од Десанкине Стрепње стрепимо,
они удобно спавају,
и знам шта сањају:
Сањају да се у мноштву њихових снова,
појави нека песма нова,
можда, баш нека − као ова.

Дечија права

cute-boy Кажу постоје дечија права,
а већа су права крава, мрава, брава ..,
Ма страва.

На пример, ја у причи повисим тон,
а мама каже: „Срам те било, ти си дете,
откуд ти право на тако нешто!“,
Ја је погледам онако попреко,
и повучем се вешто.

Или, на пример, ја баки кажем:
„Мени се бако не спава овде,
ја највише волим моју собу.“
Она већ почне причу
о томе како сам размажена,
али нисам, него не волим.
Шта могу.

Читанка за рецитаторе

Korice

„Читанка за рецитаторе“ назив је књиге аутора Данијеле Квас професорке српског језика и књижевности, чија је промоција одржана у великој Сали Центра за културу у Лазаревцу. Књига је намењена деци школског узраста, онима који воле поезију и негују вештину лепог говора. Квас је инспирацију за „Читанку“ пронашла управо у рецитаторима, за које је како каже, Лазаревац плодно тле. Ова књига спаја две уметности: уметност речи и ону ликовну, јер је свака рецитација пропраћена илустрацијама Јастре Јелачић, академске сликарке из Новог Сада. О делу Данијеле Квас пред публиком у Центру за културу говорили су познати дечији писац Љубивоје Ршумовић и професорка српског језика и књижевности и писац Иванка Вукић.