Нова песма

Баш ме занима, ко ће бити први
док жири спава и дрема,
ми се знојимо, трудимо,
дајемо све од себе,
док нас полако убија трема.

Једни се деру,
па у ритму утишавају тон,
једни акценте отерају, па вену,
а неки умисле да су слон.

Неки главом клате, буље се,
свађају, у ритму њишући се песму прате;
неки су милоглагољиви,
а неки просто неодољиви.

Једни пишу: „Драга бако …“,
други говоре: „Неће то моћи више овако!“,
трећи се радују срећи што су већи:
„Кад сам ја био велики … и све тако“.

Жири се каткад тргне,
не спава увек најтврђим сном,
некад са одушевљењем посматрају нас,
а некад доживе нервни слом.

А како и неће, кад по стоти пут слушају
док се звезде у мору пенушају,
како је Кађа спасио Нађу,
и Ерићева јага изазвала свађу.

И док ми од Микине Дрхтаве песме дрхтимо,
и од Десанкине Стрепње стрепимо,
они удобно спавају,
и знам шта сањају:
Сањају да се у мноштву њихових снова,
појави нека песма нова,
можда, баш нека − као ова.